Priče

Žena. Osoba polno suprotna muškarcu, ljudsko biće sposobno za rađanje. Supruga, družbenica, naložnica. Kućanica, služavka, kućna pomoćnica. Dama u kartama za igru. Ženetinica. Ženka, ženska. Biće sposobno da zadovolji muškarčeve polne prohteve. Gospođetina. Riba, baba, mačka, prepička. Milfara, udavača, kučka.

Секој шести ден пијам по едно кафе со Пророчицата. Таа редовно се каснува за јазикот и не ги изговара визиите што не сум подготвена да ги чујам. Денес ми побара дозвола, можеби зашто пиевме ирско кафе. – Смеам да кажам? – прашува. Смееш! – се радувам од длабочината на љубопитноста. – Ќе имаш повеќе среќа со следниот – вели. Истовремено осеќам олеснување и тага. Како кога ќе те известат за датумот на смртта на пациент болен со децении: жал ти е што заминува, а воедно знаеш дека веќе одамна не е тука. – Можеше порано да ми кажеш, да не се јадосувам! – ѝ велам. – Ти требаше да се јадосуваш! – одговара. – Уште колку ни преостанува? Не рече ништо. Се враќам дома во празниот стан во кој четворица живееме во три соби. Спијам на неговaта половина на креветот. Наскоро обете ќе бидат негови.

Седи во собата што ја избрале за неа уште пред да се роди. Наведната над книгата, го придржува лицето со дланките. Се досадува, масата е ниска и нема простор да млати со нозете, ниту да се залула на столицата. Книгата ѝ се гади под прстите, хартијата е рапава и жолта, речениците се мртви, а црно-белите слики на одвратните војсководци предизвикуваат мачнина во неа. Се замислува себеси на утрешниот час како пркосно одбива да ја пишува задачата, како ја истресува содржината од училишната торба во корпата за ѓубре и заминува.

– Каде мислиш дека одиш? – Да живеам!

Trud, zarada, naknada. Interes. Pažnja. Pridavanje značaja, naklonost. Učešće, udeo. Korist, dobit.

Evanija je stara, iako je tek u ušla u četrdesetu. Prve sede primetila je još u studentskim danima. Bele i sjajne vlasi ispod crne grive nisu je uzrujavale, naprotiv. - Kad se odučim od svega što su mi kroz tuđa usta nasuli na uši, vratiće mi se moja kosa - mislila je. Odavno već Evanija ne želi svoju kosu. Od raskošne crnke pretvorila se u platinastu i prozračnu, gotovo eteričnu ženu. Više ni sama sebe ne primećuje, ali zato o drugima voli da zna sve.

– Kad su ti tako mekana stopala, kakva ti je tek koža na trbuhu? – Tako mi je rekao pre nego što ćemo prvi put zajedno leći. I njemu je bio prvi put. Bilo bi nam oboma lakše da to nije krio. Da me nije obmanjivao da zna šta radi. Lako sam mu poverovala, zašto ne bih, zgodan je, široka ramena, uski kukovi, zategnute butine, krupni zubi. Telo ne laže, kažu. A njegovo telo je skladno i negovano, primamljivo drugim telima. Samo su mu oči začuđene ko u teleta. Kad je uzbuđen, oči mu se popnu na vrh čela. Gleda me dok palaca jezikom oko mog pupka, petlja po međunožju, udiše me, ne skida pogled s mene. Oči mu svetle u mraku. Uznemiravaju me. – Ne gledaj me tako – kažem mu. – Lepa si – odgovori. – Lepa i mekana. – Onda sam osetila njegovu tvrdoću i zatvorila sam oči. Njegove me režu. Po obrazima, bradavicama, stomaku, duboko ispod stomaka. – Ne gledaj me – zajecam, a on se strovali preko mene. Gore dahće, dole pulsira. – Makni se, težak si. Ne mogu da dišem. – Okrenem se na stranu i zagrlim kolena. On me obujmi s leđa, poljubi u rame. – Laku noć – kaže. Izjutra plačem. U hladnoj sirotinjskoj sobi s okrnjenim ćoškovima i trulim cvećem u prozoru.

– Abaja, zakasnićeš u školu! – majka vikne, žurno zalupa na vrata njene sobe, pa se vrati u kuhinju da posluži doručak za nju i njenog brata. Budna je, ali se ne diže iz kreveta. Sedi u beloj spavaćici, presavijena preko stomaka, ljulja se napred-nazad. Ječi da niko ne čuje. Kosu je prebacila preko lica, iz otvorenih usta tegli joj se pljuvačka. Oči su joj suve, ne može da ih otvori. – Abaja! – majka gubi strpljenje. – Koliko puta treba da ti kažem... – Od pogleda na kćer rečenica joj zapne u grlu. Da je bila noć, prestravila bi se, ne bi je prepoznala, krstom bi je terala ko prikazu. – Abaja, jesi bolesna? – prilazi joj, razgrne kosu da joj opipa čelo. Ne zna da li joj se samo učinilo ili je Abaja zarežala.

Rodila se u posteljici. Dva dana su žene obletale oko trbuha njene majke, masirale, dozivale i pevale. Kad je sve utihnulo, samo je izletela. Bilo je četvrt do tri. Sama se uspuzala do majčinih grudi i počela da sisa. Njeno hranjenje bolelo je više nego porođaj. Ujedala je i vukla kao da iz nabreklih bradavica isisava podzemno mleko. Kad je sita i čista, tad najglasnije plače. Žene se opet sjate u pomoć, pa je naizmenično privijaju uz sebe i ljuljaju. Izmori svaku. Jedna osvane s crvenim pečatima na licu, druga sa sedim pramenovima, trećoj se rascveta kurje oko. Njena majka već je rodila troje, a s njom je sluđena kao prvorotkinja. Čupa kosu, trga grudi, grebe se po butinama. – Šta sam zgrešila da tebe dobijem! – vrišti nad kolevkom. Zapomaže za svojim starim životom sve dok je muž ne ščepa za vrat, pa je prilepi uz zid kao mušicu. – S kim si je pravila, govori! – gleda je zakrvavljenim pogledom i viče. – Znaš dobro da nikad ne omanem! Seme mi je valjano, mušku decu daje, a ne čudovišta! Kurva rodila kurvu! – Pušta je da sklizne niz zid, da se skljoka kao pohabana vreća. Izlazeći pljune u kolevku, pa se sav zgađen sjuri u prvu kafanu i ne vraća se danima. Da im ćerka ne razori kuću, odneli su je babi na čuvanje. Tamo je prohodala i progovorila. Posle su je vratili. – Imaće posla u kući. Nek služi braću. Nek se uči.

Jutros kad smo naleteli jedan na drugog ispred kupaonice, matori se mašio za metlu i pojurio me kao provalnika. –Lopovčino! – vikao je. – Od mene si našao da kradeš! Pa ja ništa osim žene nemam, a nju ti ne dam! Marš iz kuće! Mlatio je onom metlom kao da s mene skida paučinu, a jednom me dobrano zviznuo po glavi. Ne smem da se branim, njegov lekar rekao mi je da su mu kosti kao od stakla, bilo bi fatalno da ga oborim. Mozak mu je sasušena spužva, ne prepoznaje ni sebe u ogledalu, a kamoli nekog drugog. Jedino majčin portret istrajava u naborima te spužve, kao fosilni ostatak neprežaljene žene, otisak jednog zajedništva, sećanje jače od gubitka. Oči su mu duboko utisnute u lobanju, žive su i prkosne, katkad mislim da menjaju boju, kao što to čine sitne životinje ne bi li se učinile nevidljivima. Kad mu se zagledam u oči, dođe mi da ga zaboravim kao što je on zaboravio mene, da se zapitam: – Je li ovo zaista čovek iz čije tečnosti je izgrađeno moje telo? Može li ovo biti moj otac? Ili je to samo njegov zamenik?

Porođaj je prošao glatko. Bebe su iskliznule iz nje kao u snu. Najviše od svega bolela su je neonska svetla iznad glave. Od zvuka njihovog zujanja razmicale su joj se kosti i telo joj se rasklapalo kao raščitana knjiga. – Tuđa deca, a iz mene izašla – pomislila je gledajući majušna izgužvana stvorenja. Činilo joj se da je nakon toga spavala danima, da su je budili samo sitni ujedi na bradavicama i lepljive mlečne kapi koje su joj nagrizale preosetljivu kožu, kao da su isceđene iz opakog smokvinog ploda, a ne iz nje same. Obitavala je u bunilu. Toni je slavio očinstvo i napijao se po birtijama. Ona je sanjala kako joj belorepe ptice dugih kljunova kidaju komade mesa, truju se i umiru, pa iz njihovih raspalih strvina vaskrsavaju minijaturne Klare koje žive daleko od nje, nikad da ih ne sretne, a da ih sluti i čezne za njima dok god na njoj ima mesa. Budila se u znoju i panično bi prebrojavala decu. Blizanci su joj se umnožavali pred očima, pa se hvatala za grudi očajavajući što nema onoliko sisa koliko oni imaju glava.

Klari se opet slošilo. Slabih je živaca. Dok smo bili deca, zamišljali smo strune razvučene od temena do peta unutar ljudskih tela, kad god bi neko od starijih spomenuo živce. – Izgubljene živce niko ti ne može vratiti! – Ništa nije vredno mojih živaca! – Kad živci odu, tu spasa nema! – Čuvaj živce! Zamišljali smo kako su tela iznutra nalik harfi ili gitari ili nekom drugom žičanom instrumentu. Tela kao zvučne skulpture. Zamišljali smo strune kako pucaju, a onda iznutra probadaju telo umesto da stvaraju muziku. Kad smo nemirni i zločesti, strune se u našim roditeljima zategnu do opasne granice, kao da će se iz njih otrovne strele ispaljivati, a ne milozvuk. – Živce ćete mi pojesti!

Mala pilula u velikom pakovanju. Naziv je ispisan crvenim slovima, kao upozorenje. Zdrave žene to ne gutaju. Zdrave žene su srećne ako su oplođene. Zdrave žene sanjaju kako deca izlaze iz njih u hordama, rado iznajmljuju tela i odriču se poročnog života. Zdrave žene poznaju svoju svrhu. Ali ne i Klara. Klara guta pilule kao vazduh. Nekoliko dana kasnije prokrvari, ne kao što inače krvari pod Mesecom, nego škrto, ali dovoljno. Dovoljno da zna da je bezbedna. Bezbedna za Klaru znači bezdetna.

Svakog šestog dana popijem po jednu kafu sa Proročicom. Ona se redovno ujeda za jezik i ne izgovara vizije koje nisam spremna da čujem. Danas je pitala za dozvolu, možda zato što smo pile irsku kafu. – Smem da kažem?– pita. Smeš!– obradujem se iz dubine radoznalosti. – Imaćeš više sreće sa sledećim– reče. Istovremeno osetim olakšanje i tugu. Kao kad te izveste o datumu smrti decenijskog bolesnika: žao ti je što odlazi, a ujedno znaš da već odavno nije tu. – Mogla si mi ranije reći, da se ne jedim!– kažem joj. – Trebalo ti je da se jediš!– odgovori. –Koliko nam je još ostalo?Nije rekla ništa. Vraćam se kući u prazan stan u kome živimo nas četvoro u tri sobe. Spavam na njegovoj polovini kreveta. Uskoro će obe biti njegove.

Ana Balaban bila je religiozna žena. Nije bilo večeri da ode na počinak, a da prethodno ne izgovori molitvu. Anina najdraža unuka, odgajana u komunističkom duhu, izrugivala se toj njenoj navici: – Nema, baba, boga, nema! – Ima, ćeri, ima – odgovarala bi baba Ana mirnim i pouzdanim glasom. – ‘Ajmo sad spavati. Dođi der da babi griješ leđa! Na prvi pogled reklo bi se da su joj leđa tanušna i krhka, a koliko je na tim plećima ponela – ona najbolje zna. Golemo parče neba uglavilo bi joj se među lopatice, ali ne bi ona od toga neku svetost pravila.

– Videćete vi, kad mene više ne bude! Tek tad ćete shvatiti ko sam ja! Al’ biće kasno – govorila je dok su joj oči sevale od besa. Već je petnaesta godina otkako su utihnule sve njene pretnje. Deo proročanstva joj se ispunio – više je nema – a nastavak još uvek čekam, nemajući pojma ko je bila ta žena iz čujeg sam se tela ispilila u ovaj život. Zašto stižemo na ovaj svet kroz tuđa tela? Sigurna sam da bi se i ona isto to zapitala, jer volela je da pita, iako su joj odgovori retko dolazili. Mora biti da je ljubopitljivost nasledna. U danima boljeg raspoloženja, znala bi da stane u prozorsko okno balkonskih vrata i da se čudi tom svetu izvan kuhinje. – Vidi ovu što vergla bicikl! Kad razmisliš, baš je to smešno! Sediš tako, vrtiš nogama pedale, a krećeš se. Da mi je znati ko je to izmislio! U nedostatku bolje zabave, žena na biciklu za nju je bila urnebesan prizor. Još ako je mini bicikl – sve bi postajalo nesrazmerno smešnije. Pogledom s terase mogla je da prostreli i tu ženu, i da joj probuši obe gume odjednom, da je samo htela – toliko joj je prodoran pogled bio. – Vidim kao avijatičar! – hvalila se još jednom od svojih sposobnosti koju nikada nije upotrebila.

– Nora, je l’ moraš svaku žensku da mi oteraš? – tako mi je govorio. – Baš svaku? U prvo vreme sam plakala, bunila se i branila. – Kriva sam što sam živa! – neutešno sam ponavljala. – Srećniji bi bio da me nema! I ti, i sve te tvoje žene! On me je tešio i trenirao i, najzad, pretio. Ne iz zlobe, nego iz želje da steknem otpornost, da me očeliči. Jednom me je gađao čašom iz koje tek što je ispio rakiju. – Ili će biti kako ja kažem, ili se pakuj i idi u Dečje selo! Čaša se raspukla udarivši o zid, a komadići stakla završili su mi u kosi kao cirkoni. Rekla sam da ću ostati s njim. Kroz suze sam to rekla i otišla po češalj. Narednih dana bilo je mirno. Tatina nova kurva kuvala je bolje nego pre, nije me psovala kad za dan napunim dve korpe prljavog veša, čak mi je i kolače u sobu donosila. Spolja tvrde, a iznutra meke kao oblak – valjda ih je po sebi pravila. Ne volim je, ali te njene kolače mogla bih danima jesti.

Ne tako davno, dobra i čestita devojka ostade siroče pored živog oca. Da zlo bude manje, spakovala je ono malo prnja što je imala u putnu škrinju na točkiće, pa je zakotrljala niz cestu ka velikom gradu. Biće dobra, vredno će učiti, pošteno raditi i sreća će je naći – mislila je.

Smestila se u memljivi sobičak kod jedne starice koja je družbenicu tražila.

– Tvoje je da mi svakog jutra donosiš jabuke s pijace i knjige iz biblioteke. Dok god ja imam zaliha za ručavanje i čitanje, ti imaš prenoćište. Ako se desi da ti podvale trulu jabuku ili bajatu knjigu, bolje se otimaj s beskućnicima za neku klupu pod nebom, nego da mi na oči izađeš! U svojoj sobi radi šta hoćeš, ali ne dovodi nikoga! Ne podnosim goste. Ni tebe ne bih podnosila, ali moram. Kosti su mu kao od stakla, ako padnem, više neću ustati. Zato je najsigurnije da ne izalazim. Al’ neko mora u prokletu nabavku. Eto, ti si mi zapala.

Igramo se plastičnim lutkama, šišamo ih do glave, pa plačemo što im ne izrasta nova kosa. Lakom za nokte bojimo im usne, šišamo im trepavice, trgamo im ruke – nekad se mogu uglaviti nazad u ramenu rupu, nekad ne. Znamo da im neće izrasti nova ruka i ne žalostimo se. Ispomjeramo im oči, ugledamo dvije kugle nanizane na žicu i shvaćamo zašto lutke zažmire čim ih polegnemo na leđa. Kupamo ih dok im ne zahrđa očna žica. Trgamo im odjeću, čiste ih oblačimo u lako krojive haljine od dotrajalih čarapa. Igru nam prekida šamar. – Štetočino, što učini od onako lijepe bebe!? Kako ti nije žao? Kako te nije sram? Niti jednu lutku više nećeš dobiti u ruke, jesi me čula! Skloni tu kosurdaču s lica, vodit ću te na šišanje! Šišaju nas, jer im kratkokose manje muka zadajemo.

Mogao je da primeti kako ona oboleva kada je sve ređe nalazio hleb u kredencu. To je bila njena stara igra: da sakriva hleb od njega kad je ljuta. Kad ga uhvati s drugom. Ali on već punu deceniju nije bio s drugom. Onako nezgrapan, sa upadljivo velikim ušima i smešnim brčićima, na sve je više ličio nego na zavodnika, ali njegova se Staka razračunavala sa mnoštvom njegovih ljubavnica. Ako je trebalo – i u fizičkim okršajima. Onda bi ga kažnjavala tako što mu je uskraćivala hleb: – A ti troši pare na kurve, pa nek’ ti one peku kruh!

Orahova stabla stresala su sa sebe crne sparušene plodove. Kad puknu, iz njih izađe tračak bezmirisnog dima. Ugljenisani plodovi zapaljivi su na oktobarskom suncu. Crni kao kremen i lagani kao kvarna jaja. U njih se ni bube ne nastanjuju.

Sedi u sobi koju su za nju odabrali dok se još nije ni rodila. Nadvijena nad knjigom, pridržava lice šakama. Dosađuje se, sto je nizak i nema prostora da mlatara nogama, niti da se zaljulja na stolici. Knjiga joj se gadi pod prstima, papir je hrapav i žut, rečenice su mrtve, a crno-bele slike odurnih vojskovođa izazivaju u njoj mučninu. Zamišlja sebe na sutrašnjem času kako prkosno odbija da radi zadatak, kako istresa sadržaj školske torbe u kantu za smeće i odlazi.

Pleme je živelo jednostavnim životom. Krajem svake godine vrhovni vrač razbacao bi kauri školjke da iz njihovog rasporeda iščita usmerenje za nadolazeću godinu. – Nemojte davati na zajam ni novac, ni stvari. Sticaćete dvaput više ako svoje usluge ne naplaćujete odmah. Dajte na odloženo, bogovi kažu da treba da savladamo velikodušnost. – Ne čupajte iz korena, jedino tako ćemo zaštititi uspeh i napredak. Berite plodove, ne čupajte ništa. – Ove godine nećemo jesti ptice. Iz poštovanja prema slobodi duše. Bogovi su darežljiviji nego ikad! Pleme je slušalo. Razumeli su se s bogovima kao s najboljim prijateljima i živeli su u miru sami sa sobom.

Svake godine polovinom jula Margiti stigne poveći buket hortenzija. Latice su poprskane ušećerenom vodom, da prežive transport i da potraju dan duže. Margita bi grickala plavičaste latice kao da su kandirano voće, tako joj miriše buket. Cveće joj je poslao sin, u poslednjih dvadeset godina on tako obeležava svoj rođendan. Sve čestitke, želje i poklone preusmeri na majku. – Njoj treba čestitati, ona se mučila trideset šest sati da ja dođem na svet, ona je sav posao obavila pre i posle toga! Čestitajte mojoj majci, ne meni! Ponavljao je to iz godine u godinu i brižljivo je birao cveće, kao da bira poklon koji će trajati duže nego njih dvoje zajedno. Kako zagnjuri lice u buket, Margita osveži sećanja. Zagleda se u svoju mladost pa se nasmeje kao da u vilici još uvek ima sve zube. Seća se svog venčanog šešira i bele haljine, žurnih odlazaka u toalet na svakih pola sata, jer treba da dobije baš na dan proslave, a haljina sme da bude crvena tek iza ponoći.

Iza sedam neprobojnih bedema, iza sedam zaleđenih voda, iza sedam nazubljenih sunaca, bila jednom jedna mračna princeza i živela svoj fetišarski san. Do svoje šesnaeste školovala se u manastiru gde je stekla naklonost prema obnaženim, nemoćnim i raspetim muškarcima. Orgulje su je naročito uzbuđivale i stari kralj platio je bogatstvo da ih po svršetku princezinog obrazovanja prenesu iz manastira u dvor, sa veštoprstim orguljašem zajedno. Princeza je stanovala u dvoru na sedam spratova i, od svih odaja, u podrumu zaključavanom sa sedam ključeva najviše se osećala živom. Od šesnaestog leta naovamo, za svaki je rođendan dobijala po jedan od ključeva iz tog svežnja na dar.

– Zdravlje ti je najvažnije! Prvi put to čuje sa šest godina. Tadašnja ona mogla bi da se zove… Elvira. Ili Anita? U pripremi je predškolska predstava povodom Dana žena. Vaspitačica je mlada i entuzijastična. Izmišlja matematičke igre za decu, čita im iz ilustrovanih magazina, uči ih kako da prave papirne ptice, ume da oživi lutke, da od suvog bagremovog lišća složi riblju krljušt. Sad ih uigrava za osmomartovski ples. Bilo da je Elvira ili Anita, ona ne voli pozornicu, voli sve ono što se dešava iza zavese i voli vaspitačicu. Elvira redovno odbija da trči u krug na času fizičkog, ali je vaspitačica ne kažnjava zato što Anita uvek prva reši svaku matematičku igru. Kad treba pevati, samo se Elvira nadmeće sa Anitom u tome koja će tvrđe da ćuti i vaspitačica je primorana da joj dodeli sramotni crni cvet. Ne mari. Nastavlja da crta kao da se ništa nije dogodilo i vaspitačica je vidno razočarana. Elvira crta kuće, Anita izmaštane predele i spiralne oblike. Kad je pitaju šta je nacrtala, kaže: „Iz moje mašte!” Dalje ne objašnjava. Crta. Svoje crtačke sklonosti Elvira, više Anita, ispoljila je već prvog dana u zabavištu. Kako niko ne očekuje da predškolci znaju slova, dodeli im se znak koji će koristiti umesto potpisa. Elvira je za Anitu dobila malu narandžastu haljinu. Većini dece znaci su prekomplikovani za precrtavanje, ali ne Elviri ili Aniti – ona izvuče haljinu iz jednog poteza, ne odižući olovku od hartije. Vaspitačica je impresionirana. Druga deca zadivljena. Elvira ponosna, Anita ravnodušna.

Presavila se preko plota, samo što ne zaklati nogama. Vrat je isturila ka ulici, izviruje, baca oči niz put, osluškuje hoće li ko naići. Hukće glasno, pa mrmlja sebi u bradu. - Gdje si do sad, vragovi te ne odnijeli! Mrak samo što nije, a njega nema. Čitav dan ga nema, ni da se javi! A ti, Aldina, jedi sebi živce. Živa se pojedi! Ručak triput postavljala, ko da drugog posla nemam, nego da iščekujem budalu. Niko me ne zna sluditi ko on! Bijesna je, varnicama iz očiju zapalila bi stabla pred kućom. Vraća se unutra, zalupi vrata, uđe u kujnu pa se lati da sklanja prevrnute fildžane u sudoperu. - Bolje da ne gledamo danas - kaže. - Nije dobro. Susetka Jaroslava dodirne je preko stola. - Ajde, bogati, ko da se nikad nije zapio, pa zaboravio gdje mu je kuća! Što si se nasekirala? Jaroslava ima čvrstu ruku, koža joj je prozračna kao zamašćen papir, Aldina gleda plave čvornovate linije na njenoj nadlanici. - Da nam zakuvam još po jednu? - pita. - De ti nama naspi po jednu ljutu, da se umiriš. Aldina donese rakiju, naspe Jaroslavi, pa se sruči u stolicu ko da ne vlada tijelom. - Teško meni, da mu se nije šta desilo? - prošapuće.

Zaradila sam za šaku sočiva. Ulazim u prohladan stan i dok jednom rukom zaključavam vrata, drugom uključujem šporet. Ne skidam rukavice, odsečeni su im prsti, pa imam osećaj za sve što dohvatim. Dok se zrnevlje skuva, stan će se ugrejati od isparenja. Januar duži od godine. Po ceo dan sedim u radnji, ne prodam ništa. Ljudi ulaze kao u muzej za koji ne treba da plate ulaznicu. Danas mi je dozlogrdilo.

Gledam odozgo kako se loptaju mojom otkinutom glavom. Loču, loptaju se, pucaju u nebo. Žao mi ptica više nego mene. Meni ovdje ništa ne manjka, ni ta glava što sam je nosio i što me vodila. Tamo kud idem, mogu i bezglav. Al ne krećem još, čekam da me se dolje okanu, da pođem s mirom. Ne znam koliko će trajati. Stara kad je čula, krik joj se u grlu skamenio. Stari je goloruk pošao da me traži, hoće da me sastavi i da obilježi mjesto gdje sam pao. Lunja kroz šumu, a ja ga odozgo na kriv trag navodim, samo da na ove pijane pustahije ne nabasa. Nek moju glavu natakare nekom drugom nesretniku, nek mi otpilaju noge i daju kome treba, ni za šta ne marim, samo za komad tišine, al’ da nije grobna. Jebem ti zemlju! Što je više branimo, sve više nas guta. Buraz još nije čuo za mene, tek će me njegova muka saplitati. Kako da čuje kad iz tenka ne izbija, prolazi kroz one kuće ko da su kartonske. Kud taj prođe i duhovi ispod pragova bježe.

Na zglobu desne noge imala je parče kože uglačano i sjajno kao srebro. – Nagrđena ostala – tako je govorila. – Je l’ se jako vidi? Ko da mi je stanjena noga na tom mestu. Videlo se, uporan je to bio ožiljak. Nikako da ubledi, kao da su joj konci od mesečine provučeni tuda, pa na svakih dvadeset osam dana obnavljaju sećanje na jedan pad. – Potrčala za kravom, pa nogu slomila – odatle ta stara i sjajna brazgotina. – Potrčala da je vratim, da ne pase po tuđoj livadi, sećam se k’o da je juče bilo, al’ me neki đavo zaustavi pre nego ja nju. Ne mogu na nogu, a sama u polju. Možeš dozivati do sutra, niko ti neće doći! Šta ću, nađem neka dva štapa, pa se dovučem do kuće k’o na štakama. Mater kad me videla, krene da psuje. Đe sam do sad, sve se krave u selo vratile, samo mene nema! Sve mi je po spisku pobrojala! Posle u bolnici mesecima, ležim, a na selu posla kolk’o ‘oćeš! Možda bi brže zaraslo da nisam morala sama do kuće…

Baba je umrla pre dve noći. Ona nas već godinama ne uznemirava, te nas ni njena smrt nije preterano uznemirila. Danas ćemo je pokopati, pa ne možemo proslaviti tatin rođendan kao što inače slavimo svakog prvog juna, uz tortu s jagodama i muziku iz njegovog vremena. Tata oduvek tako govori kad čuje nešto staro: – To je iz mog vremena! Kao da mu je život odavno prošao i sada živi neke tuđe dane. Nisu to ni dani iz mog vremena, kažu da moje vreme tek dolazi, iako sam već godinama tu. Babi je ponestalo vremena. Danas će žene za pokoj njene duše kuvati krompir i peći meso. Slatkiši se neće praviti, neće biti ni vina i pop neće doći. Kaže da baba nijednom nije platila crkvenu članarinu i da ne može počivati u miru s tolikim dugom. Tata mu nije rekao da odjebe, iako je to pomislio izlazeći iz crkvenog dvorišta. Rekao mu je hvala. Sami ćemo pokopati babu.